Tehnološki monitoring dece: Gde je granica?

Mnoge tehnologije, kao što su: pametni satovi, fitnes trakeri, telefoni, tableti i GPS uređaji, drastično su se promenili u poslednjih nekoliko decenija: postali su alatke za posmatranje i nadgledanje naše dece. Kao roditelji, logično je da nas mogućnost da znamo sve o našem detetu itekako privlači. Koji roditelj ne bi želeo da uvek zna gde mu je dete, i kako mu je zdravlje, s kim se druži? Činjenica da nam ovakve informacije mogu biti prikazane čim uključimo naš smart uređaj zvuči primamljivo, pogotovo roditeljima koji su baš privrženi svojoj deci. Ali, gde je granica? U kom momentu dobronamerini “monitoring” naše dece prerasta u narušavanje privatnosti? Još bitnije, kakav uticaj “monitoring”  ima na našu decu?

Sprovodila su se razna istraživanja na ovu temu. Većina njih se obazire na razlog zašto se roditelji okreću “monitoringu” svoje dece putem tehnologije? Mnogi roditelji su odgovorili da korišćenje smart tehnologija, kako bi nadgledali svoju decu, predstavlja veoma jednostavan i siguran način da saznaju šta im deca rade, gde se nalaze i kakvo im je zdravlje. Mnogi roditelji su čak i priznali da previše upotrebljavaju ovu vrstu monitoringa, najviše zbog straha za svoju decu, tj. da se konstanto boje da im se nešto ne dogodi svaki put kad izađu van kuce. Istraživači su upravo taj strah, uz dozu preterane radoznalosti, naveli kao glavne razloge zašto roditelji praktikuju tehnološki “monitoring” svoje dece. Potreba za nadgledanjem dece dolazi iz najbolje moguće namere, kažu psiholozi, ali, ova navika, ukoliko bude dovedena do ekstrema, može nauditi roditelju i detetu, i njihovom odnosu.

Odnos roditelja i deteta jeste jak,ali, veoma je delikatan. Svaki porodični odnos se najviše bazira na poverenju, a ukoliko se poverenje izgubi, odnos se može zauvek promeniti. Ovo pogotovo važi kada su deca u pitanju, pošto ona umeju da budu emotivnija. Naravno, nijedan roditelj ne želi namerno da pogorša ili pokvari svoj odnos sa svojim detetom, često roditelji nesvesno prave greške koje iritiraju dete, pogotovo, kada je privatnost u pitanju. Pogledi na privatnost variraju. Nešto što se odraslima čini nebitno, može biti veliko narušavanje privatnosti za jedno dete ili tinejdžera. Shodno svemu ovome, imamo pitanje: Gde je granica koju ne smemo da pređemo, a da idalje imamo pogled u život našeg deteta?

Odgovor je jasniji nego što biste prvo pomislili. Nijedan ekstrem ne vodi ka dobru! Korišćenje nekih tehnologija, kao što su aplikacije vezane za nadgledanje zdravlja i instant mesendžing, su okej, ali, metode monitorninga koje nisu u redu su upravo one koje se odvijaju bez znanja deteta: GPS monitoring i uvid u detetove online profile bez njegovog pristanka spadaju u teško narušavanje privatnosti. Kako možemo, kao roditelji, da se odupremo navici da zabadamo nos u živote naše dece?

Opet, odgovor je jasniji nego što prvobitno izgleda. Pojedini roditelji moraju shvatiti da deca ne mogu non stop biti pod njihvim nadzorom. Pravo na privatnost ne sme biti uskraćena, jer ono dovodi do još gorih stvari, odnosno, retalijacije kod deteta, konstantnih svađa i buntovnog deteta koji radi sve samo kako bi iznerviralo svog roditelja. Preterani tehnološki ‘monitoring’ više ne izgleda toliko primamljivo kao pre, zar ne?

 

Izvori:  KUZMINYKH, ANASTASIA, and EDWARD LANK. 52How Much Is Too Much? Understanding the Information Needs of Parents of Young Children.

Knjiga "Pričoplet Prvi"

 

 

Knjiga "Pričoplet Drugi"

 

 

Izreke

"Ne viči, ono što te je snašlo nećes tako oterati. "

Informišite me o novim člancima

Traži

Svi članci